Napomena:
Tekst koji slijedi je satiričnog karaktera i predstavlja humorističnu interpretaciju stvarnih događaja i izjava. Cilj teksta nije dezinformacija, već kroz ironiju i pretjerivanje ukazati na društvene i političke apsurde. Sadržaj ne odražava stvarne stavove osoba koje se pominju, niti ga treba tumačiti kao doslovan prikaz događaja.
Piše: Kazimir Ironija, za “Gorku Istinu”
U zgradi koja bi trebala da simbolizuje vrhovne ideale pravde, razuma i dijaloga – Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – danas je pala maska obrazovanja. Ne zato što su studenti ponovo protestovali zbog skupe menze. Ne zato što profesor nije došao na predavanje. Nego zato što je student iz 2015. godine odlučio da pravdu tumači pesnicom – i to u kabinetu profesorice obligacionog prava.
Zamislite scenu: kabinet pun knjiga o ugovorima, odgovornosti i pravu na zaštitu. A usred tog hrama znanja – nasilje dostojno kafanske tuče, samo što ovaj put nije bila u igri ni rakija, ni čast, nego frustracija u svom najgorem obliku. Student koji je osam godina pokušavao da završi fakultet odlučio je da profesorki Mariji Karanikić Mirić isporuči svoju verziju “zakona o obligacijama” – pesnicom u nos.
Da ne bude da se akademska solidarnost ne praktikuje – čuvar koji je pritekao u pomoć također je dobio svoju dozu “pravde”. Prema izjavama profesora, pretučen je do krvi. Jer tako se, valjda, danas brani čast jednog neostvarenog pravnika.
Ko je ovdje zakazao?
Da, zakazao je pojedinac – nasilnik koji je, umjesto indeksa, odlučio da koristi šake. Ali zar nije zakazalo i društvo koje godinama tolerira nasilje u svakoj pori svog postojanja? Od Skupštine do učionice, od televizije do ulice – pesnica je odavno postala valjana valuta u zemlji koja se još uvijek nada evropskom putu, dok ide unazad sa vezanim očima.
Zakazali su i oni koji su godinama posmatrali kako se obrazovni sistem pretvara u arenu frustracija. Jer nije student došao iz vedrog neba da bije profesorku. Došao je iz sistema koji ga nije naučio ničemu osim da je sila efikasnija od znanja, a arogancija poželjnija od truda.
Zakazao je i refleksni moralni instinkt. Na društvenim mrežama već je počelo licitiranje krivicom: “Šta li mu je profesorka rekla?” “Možda mu je namjerno oborila ispit?” Jer kad nemaš kapacitet da osudiš nasilje bez ali, onda si već saučesnik u spirali beznađa.
Poziv na odgovornost – ili formalni pozdrav?
Pravni fakultet je, naravno, “osudio napad” i “pozvao nadležne organe da reaguju”. Zvuči dostojanstveno. Zvuči poznato. Zvuči – jalovo. Jer ako su vam hodnici fakulteta postali poligon za fizičko nasilje, onda vam ne treba saopštenje – treba vam reset. Ne samo sistema bezbjednosti, nego sistema vrijednosti.
A student? Njemu ne treba samo disciplinska kazna, nego i ogledalo – da konačno shvati da završetak fakulteta nije pitanje fizičke snage, već duhovne zrelosti.
U zemlji gdje se pravda traži šakom, a profesori završavaju u Urgentnom, možda je krajnje vrijeme da priznamo: nije problem u obligacionom pravu, već u tome što smo odustali od običnog, osnovnog – ljudskog.