U današnjem ekskluzivnom članku donosimo jedinstvenu i dirljivu priču o neobičnoj misiji jedne Britanke koja želi da pronađe korene svoje porodice na Balkanu — ali sa sobom nosi i dilemu koja prevazilazi kilometre i granice.
Ona se zove Džes (ime poznato redakciji) i živi u Velsu, ali poslednjih meseci njen pogled sve češće luta ka mapi Srbije — preciznije, ka selu Čukojevac kod Kraljeva. To je mesto odakle je njen deda Dobrosav davne 1947. godine, u vihoru političkih i životnih previranja, napustio Jugoslaviju i započeo novi život u Velikoj Britaniji.
Dobrosav je, kako Džes otkriva, bio tih čovek sa ogromnim očima i neizrečenim bolom — bar tako su ga opisivale porodične legende koje je kao devojčica upijala od bake Odre. Umro je 1994. godine, a sa sobom je odneo i mnoge odgovore koje sada, decenijama kasnije, njegova unuka želi da pronađe.
Misterija žene po imenu Vinjola i zaboravljene čestitke
Njena potraga nije laka. Nema mnogo tragova — samo staru kutiju u kojoj su sačuvane božićne čestitke od Dragane i Dušana, jedan požutel telegram saučešća i ime žene koja je povremeno posećivala porodicu u Velsu: Vinjola. Sve su to delići slagalice koje Džes sada pokušava da spoji u celinu.
Ipak, putovanje u Srbiju ne donosi samo uzbuđenje zbog otkrivanja dedovine, već i strah. Džes je lezbijka i ima partnerku s kojom želi da dođe u Raški okrug. U svojoj objavi na popularnom forumu otvorila je srce i postavila jedno jednostavno, ali duboko pitanje: Da li je bezbedno da dođemo zajedno u Srbiju?
“Ne želim da se krijem, ali želim da budem sigurna”
Njeno pitanje izazvalo je lavinu reakcija. Dok su neki korisnici izražavali podršku i pozivali je da se ne plaši, drugi su savetovali oprez. Iskustvo koje je podelila iz Hrvatske — kada ih je taksista verbalno napao iako se nisu ni predstavile kao par — ostavilo je gorak trag.
„Ne želim da putujem s maskom. Ne tražimo pažnju, ne tražimo probleme. Samo želimo da pronađemo deo mene koji je ostao tamo negde, zakopan u prašini jednog seoskog groblja ili u sećanju nekog zaboravljenog rođaka“, napisala je Džes.
Srpsko prezime..
Zanimljivo je da ova Britanka i dalje nosi srpsko prezime svog dede. Kaže da to doživljava kao “nevidljivu nit” koja je povezuje sa zemljom u kojoj nikada nije bila, ali za koju oseća da joj pripada. Iako ne izgleda kao “tipičan turista”, kako sama kaže, smatra da bi je ljudi mogli prepoznati po duši.
„Oduvek sam imala osećaj da sam delićem sebe odnekud drugde. Kada sam prvi put izgovorila ‘Dobrosav’, osetila sam kao da prizivam duh prošlosti“, dodaje ona.
Poruka čitaocima u Srbiji
Džes ne traži mnogo — samo jedan znak, jednu osobu koja bi mogla da se seti Dobrosava iz Čukojevca. Možda Dragana, Dušan ili potomci žene po imenu Vinjola. Spremna je da podeli više informacija u privatnim porukama, nadajući se da će srce koje traži svoju drugu polovinu biti vođeno ka pravim ljudima.
Ona želi da putovanje u Srbiju bude više od turističke avanture. Želi da ga pretvori u životnu prekretnicu, u susret sa sobom i svojim korenima. Istovremeno, nada se da će zajedno sa partnerkom biti prihvaćena — jer kako kaže, “i ljubav i poreklo dolaze iz srca, a ne iz pasoša ili straha”.
Univerzalna priča o pripadanju
Ova priča prevazilazi geografiju i seksualno opredeljenje. To je priča o univerzalnoj ljudskoj potrebi da znamo odakle dolazimo. Da se pogledamo u ogledalo i znamo ko smo — sa svim svojim pričama, ljubavima i bolovima.
Džes je već pronašla jednu stvar na ovom putu: hrabrost da bude ono što jeste. Sada joj preostaje da pronađe drugo — svoje ljude, svoje mesto, svoju dedovinu.
Ako znate nešto o Dobrosavu iz sela Čukojevac, o porodici koju je ostavio za sobom, o ženi po imenu Vinjola, Dragani ili Dušanu — možda baš vi držite ključ u ruci koji će pomoći jednoj ženi da pronađe svoj dom.
Jer, nekad su i najtiše priče — najvažnije.