Jugoslavija i propuštena šansa za EU: Kako je istorija krenula pogrešnim putem
Zamislimo alternativnu istoriju u kojoj se krvavi raspad Jugoslavije nikada nije dogodio, a umesto sukob, region je zakoračio putem evropskih integracija. Da li bi današnja stvarnost bila drugačija? Bi li građani država nastalih iz bivše SFRJ živeli u uređenijim sistemima, u članicama Evropske unije? Pitanja koja i danas izazivaju rasprave među politikolozima, istoričarima i bivšim diplomatama.
Nedavnu diskusiju o ovom mogućem scenariju pokrenuo je Vladimir Međak, član Evropskog pokreta, na društvenoj mreži X, podsetivši da je Jugoslavija imala realnu šansu da još krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina postane deo evropske porodice. Njegovu tvrdnju potvrdio je i Duško Lopandić, bivši diplomata i potpredsednik stranke „Srbija centar – SRCE“, koji je, kako navodi, lično učestvovao u izradi nacrta sporazuma o pridruživanju tadašnje Jugoslavije Evropskoj zajednici.
Jugoslavija – pionir među komunističkim zemljama
Jugoslavija je bila među prvim socijalističkim državama koje su razvile snažne odnose sa Evropskom ekonomskom zajednicom. Za razliku od zemalja Istočnog bloka, SFRJ je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina učvrstila trgovinsku saradnju sa Zapadom, a sporazumi o saradnji otvorili su vrata ozbiljnijim integracijama. Evropska zajednica je tada, kako navodi Međak, Jugoslaviju smatrala prirodnim partnerom – neutralnom i nesvrstanom državom koja nije bila opterećena Hladnoratovskom retorikom.
Upravo ta politička specifičnost činila je Jugoslaviju potencijalnim kandidatom za EU znatno pre bivših zemalja Varšavskog pakta. Nažalost, umesto daljih koraka ka evropskim integracijama, usledile su etničke tenzije, političke krize i konačno – krvavi ratovi.
Prelomne godine: Šansa koja je propuštena
Krajem osamdesetih, evropski pejzaž se menjao. Berlinski zid je pao, Istočni blok se raspadao, a Jugoslavija je formalno napustila Pokret nesvrstanih. Tadašnji premijer Ante Marković pokušao je da usmeri zemlju ka Evropi. Pregovori o sporazumu o pridruživanju su pokrenuti, Savezna skupština usvojila je rezoluciju u tom pravcu, a jugoslovenski ambasador pri Evropskoj zajednici dobio je zadatak da pripremi zemlju za integraciju.
Ipak, u pozadini se već odvijala drama raspada. Nacionalističke politike, ekonomski kolaps i politička kriza razorili su šansu da Jugoslavija napravi istorijski iskorak. Sankcije koje je Milošević uveo Sloveniji bile su simbolički kraj jedinstvenog tržišta – temelja svakog evropskog dogovora o slobodnoj trgovini.
Beograd je mogao biti evropski centar
Možda zvuči neverovatno, ali Beograd je svojevremeno bio ozbiljan kandidat za sedište jednog od kampusa prestižnog Koledža Evrope. Umesto toga, te pozicije su pripale Varšavi i Tirani. Jugoslavija je takođe bila među prvim korisnicima evropskog programa PHARE, koji je kasnije poslužio kao instrument za pripremu zemalja Istočne Evrope za ulazak u EU.
„Mi smo tada imali šansu koju su drugi znali da iskoriste – Španija, Portugalija, Poljska, Mađarska… a mi smo je odbacili“, kaže Međak.
Greške koje se ponavljaju
Međak se osvrnuo i na tadašnje podsmehe proevropskim inicijativama u Srbiji. Dok su se Slovenci zalagali za integraciju pod sloganom „Evropa zdaj“, u Srbiji su ih omalovažavali kao „bečke konjušare“. Danas, tvrdi on, sličan scenario se odvija u odnosu prema Crnoj Gori i njenoj kampanji „Evropa sad“.
„Tada smo ignorisali šansu, danas je ponovo guramo u stranu. Devedesetih smo sabotirali evropski put, a sada se ponašamo kao da nismo ništa naučili“, zaključuje on.
Jugoslavija je imala sve predispozicije da bude među prvim državama bivšeg socijalističkog sveta koje su se priključile Evropskoj uniji. No, umesto puta ka stabilnosti i integracijama, izabrana je destrukcija. Dok zemlje regiona danas pokušavaju da isprave istorijske greške, pitanje ostaje: da li smo naučili išta iz propuštenih prilika?