Srpski jezik je bogat, šaren, duhovit – i često potpuno neprevodiv. Posebno kada naiđe na neumornu, ali zbunjenu radoznalost stranaca koji pokušavaju da ga prevedu – bukvalno.
U jednoj od svojih legendarnih opservacija, Momo Kapor se osvrnuo na večnu muku prevodilaca koji su pokušavali da njegove priče prenesu američkoj publici. I tada počinje pravi sudar dva sveta.
„Piše mi jedan iz Amerike,“ beleži Kapor, „i pita me: ‘U vašoj priči piše da je nešto koštalo kao kajgana Svetog Petra. Odakle znate da je sv. Petar uopšte jeo omlete? I koliko je ta kajgana koštala? U kojoj valuti? Da li da prevedem to kao ‘St. Peter’s scrambled eggs’?’“
A tek dilema oko „jajeta na oko“! Čovek iskreno pita: „Egg on eye? Zašto bi neko stavljao jaje na oko? Da li se kod vas očne bolesti leče jajima?“
Takva pitanja ne nastaju iz neznanja – već iz susreta sa jezikom koji više nego rečima, govori emocijama, slikama i duhom. Jer kako da objasniš da se „jaje na oko“ ne stavlja na oko, već na tiganj? Ili da „kajgana Svetog Petra“ nije ni svetiteljska ni sveta, ali jeste skupa – i to ne zato što je Petar kuvar.
I nije tu kraj.
Drugi prevodilac se sapleo na izrazu: „pljunuti otac.”
„Ko mu je ispljuvao tatu?“ pita ozbiljno. „Da li je to uvreda? Ili neka vrsta narodne terapije?“
Pa kad dođu do „spava k’o zaklan“, počinju etičke dileme. Jer kako objasniti čitaocu na engleskom jeziku da je to najlepši mogući opis dubokog i mirnog sna – iako doslovno zvuči kao poslednji čin horor filma?
Srbima su „španska sela“ nešto potpuno neshvatljivo, ali prevodioci se bune: „Zašto baš Španija? Zar nisu udaljeniji Peru ili Novi Zeland?“
Momo tu mudro ćuti. Neka i nešto ostane nerazjašnjeno – uostalom, čari jezika nisu u tačnosti, već u osećaju.
Najbolje je, naravno, što niko nije pitao za ono: „rasturi ga k’o Bugarin ćurku“ ili „smeje se k’o lud na brašno“.
Zamislite Amerikanca koji pokušava da objasni čitaocu šta je smešno u brašnu. Ili zašto bi neko rasturao ćurku – i to baš kao Bugarin?
U kaporovskoj maniri, sve završava s prepoznatljivom dozom ironije i topline:
„Ipak, lakše mi je da objasnim neprevodive izraze nego da objasnim neke stvari u ovoj zemlji koje ni sam ne razumem.“
Zato i ostaje da jezik nije samo sredstvo komunikacije. On je ogledalo mentaliteta, istorije i humora. A mi – mi se i dalje smejemo „k’o ludi na brašno“, i znamo tačno šta to znači. Bez prevoda.