Deset godina od zločina koji je zaledio krv u žilama cele Srbije!
Utišane ulice Martonoša i Oroma možda danas izgledaju spokojno, ali iza fasada kuća, u šapatima komšija i tišini spomen-soba, i dalje živi jezivi podsetnik na krvoproliće koje se odigralo 17. maja 2015. godine. Tada je Rade Šefer iz Sente, samo dan nakon svadbe svog sina Vlastimira, pokrenuo krvavi pir nezapamćen u novijoj istoriji Srbije – ubio je čak šestoro ljudi, članova porodice i rodbine, ostavljajući trag užasa i tuge za sobom.
Krvavi početak u Oromu: smaknuće punice i punca
U malom mestu Orom, tog kobnog jutra, Rade se prvo uputio ka kući svojih bivših tasta i tašte – Jenea i Gizele Traćik. Bez mnogo reči, pucao je i usmrtio ih na licu mesta. Bio je naoružan do zuba. Njegova odlučnost da ostavi krvavi trag bila je nepokolebljiva. Niko nije slutio da to nije kraj – već početak jednog od najstrašnijih zločina u regionu.
Masakr u Martonošu: Pucnjava usred porodične kuće!
Rade se zatim zaputio prema Martonošu – selu koje je još uvek mirisalo na svježe cveće i sarmu od prethodnog dana, kada se slavio brak njegovog sina. U dvorište kuće porodice Bajtai uleteo je kao furija, otvarajući vatru bez milosti. Pao je još veći broj nevinih: supruga Roža, snaha Natalija Bajtai, i njeni roditelji Šandor i Karolina. Tuga se kao crni oblak nadvila nad domom koji je dan ranije bio prepun smeha, muzike i svadbenih zvona.
Tragedija koja je u sekundi razorila porodicu
Žolt Bajtai, Natalijin brat, tog dana je ostao bez čitave najbliže porodice. U sekundi. Njegova sestra, otac i majka pali su pred nišanom čoveka kojeg su možda i do juče zvali “prijateljem”, “zetom” ili “rodbinom”. Noć užasa probudila je sve ukućane. Vriska, pucnji, krv – prizori koje ni vreme, ni tišina ne mogu izbrisati.
“Pokušao da ubije i sina!” – Prazna puška spasila život
Najstrašniji momenat dogodio se kada je Rade uperio pušku u sopstvenog sina – Vlastimira. Pritiskao je okidač, ali – klik! Prazna puška! Sudbina ili slučajnost? Da je metak bio u cevi, još jedan mladi život bi bio ugašen. Stravičan čin zaustavio je tek Emanuel Danjon, suprug Natalije, francuski državljanin, koji je u trenutku očaja zgrabio stolicu i udarcima savladao ubicu, uprkos tome što je njegova supruga već bila teško ranjena.
Komšije još pamte dan užasa: “Nisam mogao da prođem ulicom…”
Jene Farago, komšija porodice Bajtai, i danas jasno pamti svaki detalj tog kobnog jutra:
“Kosio sam detelinu kada sam video gužvu i policiju. Niko nije znao šta se tačno dogodilo. Tek kasnije je sve izašlo na videlo – bio je to masakr. Žolt je ostao bez najmilijih.”
Gergelj Horvat, tadašnji predsednik Saveta mesne zajednice Martonoš, i danas nosi teške uspomene:
“Svi su se pitali: zašto? Kako je mogao tako nešto da učini čovek koji je dan ranije bio ponosan otac mladoženje? Da nije bilo Danjona, bilo bi još žrtava… čak i dece!”
Zločin iz strasti? Povređena sujeta, ljubomora i osvetoljubivost
Iako motiv nikada nije zvanično razjašnjen, meštani i dalje šapuću o razlozima. Govori se da je Rade bio slomljen jer ga je supruga Roža napustila i preselila kod svojih roditelja u Orom, a kasnije otputovala u Francusku. Posle svadbe, kažu, pokušao je da se obračuna sa Rožom na putu, ali ga je sin Aleksandar sprečio. Ubrzo je priveden, ali i pušten. Samo nekoliko sati kasnije – pokolj.
Jedan dan – šest života ugašeno, više porodica zauvek uništeno
Svadbeni dan koji je trebao ostati upamćen po veselju, muzici i porodičnom okupljanju, pretvorio se u scenu iz horor filma. Nema tog pištolja, noža ni motiva koji može opravdati ovaj zločin. Nema te reči koja može opisati tugu i bol onih koji su ostali iza.
Martonoš danas pokušava da živi dalje, ali rana je i dalje otvorena. Deset godina kasnije, krvavi trag Radeta Šefera i dalje leži u sećanju ljudi, u pogledima rođaka, i u crnim vencima koji su zamenili svadbene dekoracije.
A šta da je puška bila puna kad je nišanio sina?
Možda bismo danas pričali o sedmoro mrtvih. Možda o još strašnijem scenariju. Jedino je izvesno – Rade Šefer je zauvek promenio živote mnogih, a srpska sela još jednom su pokazala da iza mirnih fasada mogu da se kriju najdublje porodične drame.
I dok neki pokušavaju da zaborave, istina ne može da se sakrije. Sećanja bole, ali su potrebna – da se nikada više ne ponovi.
Piše: Redakcija Espreso