“Moji me osuđuju jer volim svekrvu: Ona me čuva, pomaže i voli više nego što su ikada moji znali da vole”
U svetu u kojem su sukobi sa svekrvama gotovo folklorna tema, jedna mlada žena doživela je – gotovo nezamislivo. Njena svekrva nije protivnik, već saveznik. Ne podmeće joj nogu – već pruža ruku. I upravo to je postalo razlog za porodični razdor koji je sve dublji iz dana u dan.
„Mojima je problem što cenim i volim njegove roditelje. Pa, gospodo, ti ljudi me drže za kraljicu.“
Ova rečenica odzvanja kao krik jedne žene rastrzane između onih koji su je rodili – i onih koji su je prihvatili. Kada je postala majka, očekivala je podršku. Bar tada. Bar tada da bude mir. Umesto toga, dobila je osude. Ljubomoru. Tihe, pasivno-agresivne komentare. Poglede koji sude. I večito roptanje.
S druge strane, njegovu porodicu kao da je poslao sam Bog.
„Odmah po rođenju deteta, poklonili su nam porodičnu kuću. Oni su se povukli u mali stan, uz obrazloženje: ‘Nama je lakše za održavanje, vama treba prostor.’“
U današnje vreme, ko to još radi? Ko svoje dete ne samo da podrži, već se žrtvuje bez rezerve? Njegova majka – žena koju bi neki apriori nazvali „svekrvom iz pakla“ – pokazala se kao majka iz snova. Ne samo za sina, već i za snajku.
„Kuva, sređuje, pazi decu kad treba, tu je kad sam bolesna. I to sve bez reči. Kao da zna šta mi treba pre nego što i pomislim.“
Ali drama tek počinje.
„Moji? Njima ništa nije dobro. Sve im smeta. Nikad nisam dovoljno prisutna. Nikad nisam dovoljno zahvalna. Njihovi komentari me bodu više nego što priznajem.“
I tu leži srž priče. Kad vas više razume i podrži neko ko nije morao da vas voli, a oni koji su vas stvorili – prepoznaju samo priliku za kritiku. Kad neko drugi postane utočište, a rođeni dom – izvor stresa.
„Volim ja njih, zaista. Ali ne mogu da budem slepa na ono što dobijam s druge strane. Na pažnju, na ljubav, na razumevanje. Na to što mogu da budem čovek, a ne večito nečija dužna ćerka.“
Koliko je samo žena u ovoj zemlji koje ćute, guše se pod težinom očekivanja „svojih“, dok ih porodica njihovog muža tiho leči? Koliko njih se boji da prizna da im je svekrva postala ono što majka nikada nije bila – oslonac?
I da li zaista grešimo kada volimo one koji nas vole iskreno, bez zadrške?
Ona je samo želela mir. Dete koje raste voljeno. Partnera kome veruje. I porodicu, makar po izboru – kada već nije po krvi.
A za to danas, izgleda, moraš da platiš cenu.
(Aktuelno.news)