Zbog jedne šale provela je dve i po godine u zatvoru: Zaboravljena sudbina Ženi Lebl
Dok se širom bivše Jugoslavije 25. maja obeležavao Dan mladosti – praznik posvećen rođendanu Josipa Broza Tita – ulice su bile ispunjene štafetama, osmesima i pesmama o bratstvu i jedinstvu. Ipak, iza svečane fasade krila se mračna stvarnost režima koji nije praštao ni najmanju kritiku.
Jedna od žrtava tog sistema bila je Ženi Lebl, mlada novinarka jevrejskog porekla iz Beograda. Imala je svega 22 godine kada je uhapšena zbog nevinog prepričavanja vica koji joj je ispričao kolega u redakciji lista Politika.
U šali se Jugoslavija našla na pobedničkom postolju u takmičenju u cveću zahvaljujući „ljubičici teškoj 100 kilograma“ – očigledna aluzija na Tita i pesmu Druže Tito, ljubičice bijela.
Taj bezazleni vic bio je dovoljan da Ženi bude optužena za „širenje neprijateljske propagande“ i za to što nije prijavila kolegu kao „narodnog neprijatelja“. Agenti UDB-e su je odmah uhapsili, a put patnje je tek počeo.
Od zloglasne Glavnjače, preko zatvora Ramski rit, Zabela, Sveti Grgur, pa sve do Golog otoka – Ženi je provela više od dve godine u paklu logora za političke neistomišljenike. Bila je pod stalnim pritiscima da prizna krivicu, da se pokaje, da se promeni. Nije poklekla.
Po izlasku iz zatvora, više nije bila novinarka. Izbrisana iz Udruženja novinara, označena, izopštena. Kada ju je brat Saša ponovo ugledao, uporedio ju je sa logorašima koji su se vratili iz Aušvica. Beograd je ćutao. Društvo ju je zaboravilo.
Nakon mnogih pokušaja, uspela je da dobije pasoš i ode – svoj novi dom pronašla je u Izraelu. Tamo je, godinama kasnije, napisala i objavila knjigu Ljubičica bela, u kojoj je svedočila o strahotama logora, posebno Golog otoka. Njena ispovest je potresla izraelsku javnost – knjiga je postala bestseler.
Mnogi su tada po prvi put saznali da su i žene bile zatvarane na Golom otoku. I to zbog jedne pesme, jedne šale, jednog pogrešnog pogleda.
Ženi Lebl je preživela, ali je platila visoku cenu zbog slobode misli. Njena priča ostaje opomena – koliko daleko ide represija kada se režim boji reči više nego oružja.